Višak vojnih nepokretnosti predstavlja vredan nacionalni resurs. Svakodnevno se postavlja pitanje na koji bi način ovi, uglavnom dobro očuvani, infrastrukturno povezani i opremljeni, ali napušteni objekti, mogli biti iskorišćeni.

Pred modernu carinsku službu postavlja se kontradiktoran zahtev. Od nje se očekuje da učestvuje u otkrivanju najtežih oblika prekograničnog kriminala, a da pri tom ne narušava ubrzan protok roba i putnika. Zato se carinska služba ne može više svoditi na prostu ulogu „fiskalne zaštitnice domaćeg tržišta i ekonomije", već se mora posmatrati kao činilac bezbednosti šire društvene zajednice.

Postavlja se pitanje da li je potreban poseban program zbrinjavanja viška vojnog kadra. Neophodnost programa, različitog od programa zbrinjavanja viška radnika u drugim strukturama, ogleda se u činjenici da otpuštena vojna lica ne gube samo posao, već i profesiju.