Pred modernu carinsku službu postavlja se kontradiktoran zahtev. Od nje se očekuje da učestvuje u otkrivanju najtežih oblika prekograničnog kriminala, a da pri tom ne narušava ubrzan protok roba i putnika. Zato se carinska služba ne može više svoditi na prostu ulogu „fiskalne zaštitnice domaćeg tržišta i ekonomije", već se mora posmatrati kao činilac bezbednosti šire društvene zajednice.

Tokom nekoliko poslednjih godina u Srbiji je značajno porastao broj državnih organa koji su ovlašćeni da primenjuju mere i postupke za tajno prikupljanje podataka. To pravo su sada, pored tradicionalnih korisnika – civilne i vojne službe bezbednosti, policije i suda, stekli još neki državni organi, kao na primer poreska policija i carinska služba, te služba za sprečavanje pranja novca. Javnost u Srbiji još, međutim, ne raspolaže potpunim i sistematizovanim podacima o tome ko, kada i po čijem nalogu, odnosno u skladu sa kojom procedurom i protiv koga ima pravo da primenjuje posebne mere.